Vodič za Tbilisi — top atrakcije + utisci i saveti

Smešten na raskrsnici između Evrope i Azije, na obali reke Kure, glavni i najveći grad Gruzije — ili Sakartvela, kako se zemlja zove na gruzijskom — Tbilisi je od svog osnivanja u 5. veku do dana današnjeg smatran važnim trgovinskim, političkim i kulturnim čvorištem u regionu.

Kroz vekove su različite vlasti i narodi ostavljali svoj pečat na Tbilisiju, stvarajući tako jedinstvenu mešavinu stilova i uticaja. Izgled i atmosfera grada odražavaju njegovu dugu i slojevitu istoriju — u Tbilisiju su pomešani arhitektonski stilovi poput srednjevekovnog, art nouveau, brutalističkog i modernog, prikazujući viševekovnu evoluciju grada u kome se staro i novo savršeno, gotovo neometano stapaju u jedno.

Ono što čini Tbilisi posebnim je upravo njegova raznovrsnost. U jednom trenutku će vam se učiniti da ste zakoračili u neku daleku, magičnu prošlost, u drugom ćete se naći okruženim udžericama za koje nećete biti sigurni kako uopšte i dalje stoje, a par minuta kasnije ćete se probijati kroz masu turista u novijem, urbanom delu grada koji izgleda kao moderni deo bilo koje evropske prestonice.

Ali treba biti svestan i da Tbilisi nije tipična turistička destinacija koja momentalno obara s nogu. Mi smo čak prvih dana bili pomalo razočarani, osećajući se i pomalo prevarenim jer Tbilisi na netu (i Instagramu) izgleda mnogo sređenije i uređenije nego što zapravo jeste. Ali kako su prolazili dani, počeli smo da otkrivamo one slojeve koje smo spomenuli iznad — i Tbilisi nam se polako ali sigurno uvukao pod kožu. Nećemo da kažemo da je najlepši grad koji smo posetili jer bi to bila laž, ali naša putnička priča nikako ne bi bila potpuna da nismo proveli par dana u neobičnom Tbilisiju.

Šta videti u Tbilisiju

U vodiču za Gruziju smo već rekli da su za obilazak Tbilisija potrebna bar 3 dana, ali iskreno, što duže vremena provedete u njemu, to ćete više otkrivati ono što ga čini posebnim i to će vam se više dopasti.

Ako ste smešteni u centru — što toplo preporučujemo — većinu toga ćete moći da obiđete peške. Međutim, neke atrakcije su malo udaljenije, a do možda i najfascinantnijeg spomenika u gradu treba oko 20 minuta kolima.

Da biste lagano i bez problema videli sve što želite, savetujemo da u Tbilisiju koristite Bolt za kretanje po gradu. Cene vožnji su baš povoljne — desetak minuta vožnje košta svega par evra — a ne morate ni da povežete karticu da biste koristili aplikaciju.

Pošto smo bili smešteni u starom gradu, u nedavno renoviranom apartmanu nedaleko od Sioni katedrale, obilazak Tbilisija smo počeli u centralnom gradskom jezgru. Prva stanica nam je bila Sioni ulica u kojoj se nalazi istoimena katedrala koja je bila glavna katedrala Gruzijske pravoslavne crkve sve do izgradnje Katedrale Svete Trojice pre nekih 20 godina. Iako više nije sedište crkve, Sioni katedrala je jedna od najvažnijih verskih objekata u Tbilisiju, sa dugom i komplikovanom istorijom koja seže nazad sve do osnivanja grada.

Po legendi, originalnu crkvu je sagradio osnivač grada, kralj Vahtang I Gorgasal. Sto godina kasnije, neki drugi princ Iberijskog kraljevstva, koje je postavilo temelje za današnju državu Gruziju, podigao je novu crkvu, ali je ona nažalost bila uništena. Katedrala je u potpunosti renovirana u 12. veku, ali je i posle toga nekoliko puta bila oštećena ili uništavana, tako da je današnja građevina zapravo napravljena po modelu crkve iz 13. veka, sa nekim izmenama u 17. i 18. veku.

Još je zanimljivo spomenuti da katedrala nosi ime po Sionskoj gori u Jerusalimu, po gruzsijskoj srednjevekovoj tradiciji nazivanja verskih objekata po poznatim mestima u Svetoj zemlji. Pošto u Gruziji ima nekoliko Sioni crkava, ova je još poznata kao Tbilisi Sioni.

Veoma blizu Sioni katedrale se inače nalazi jedan od skrivenih dragulja Tbilisija — podzemna pekara. Ako ne znate šta tražite, nećete je naći, ali ako ste u okolini i vidite ljude kako odnekud izlaze sa pecivom, ništa vas ne košta da svratite u ovu neobičnu pekaru — imajte samo u vidu da, za razliku od naših pekara, ova u Tbilisiju se otvara tek blizu podneva.

Nakon kraćeg zadržavanja kod katedrale, mi smo se uputili ka Rike parku — sa krajnjim ciljem da dođemo do Narikala tvrđave. Nedaleko od katedrale, na manje od 5 minuta peške, nalazi se Most mira, moderan pešački most napravljen 2010. godine koji je od tada postao jedna od glavnih turističkih atrakcija u gradu.

Most — koje je napravljen u obliku luka — izazvao je brojne kontraverze tokom gradnje. Oni kojima se nije dopao dizajn mosta su, sa pravom, primetili kako se most nikako ne uklapa sa istorijskim odlikama starog grada. Međutim, uprkos kritikama, most je jako brzo postao popularan i danas se nalazi na maltene svakom promo materijalu o gradu. S druge strane, možda je trebalo malo bolje razmotriti dizajn mosta jer maltene od samog otvaranja nosi nadimak Always Ultra!

U svakom slučaju, Most mira povezuje stari grad sa Rike parkom, takođe novijim i modernijim parkom u kome se nalazi neobični Muzički teatar i izložbena hala, balon sa koga možete da vidite Tbilisi sa visine, veliki šah, dečije igralište, fontana i još svašta nešto. U Rike parku se nalazi i donja stanica funikulara, ali pošto je bila velika gužva kad smo mi došli u park, odlučili smo prvo da obiđemo još jednu obližnju crkvu — Metehi hram iz 13. veka koji se nalazi na istoimenom brdu, odmah nakon malog Trga Evrope, prekoputa starog grada.

Prema predanju, i ovu crkvu je podigao kralj Vahtang I Gorgasal — čija konjička statua se nalazi odmah pored. Ovaj kralj je inače toliko važan za Gruzine jer je, između ostalog, osnovao Tbilisi. Legenda kaže da je Vahtang I Gorgosal jednog dana lovio u šumi i da je tom prilikom njegov soko uhvatio fazana. Obe ptice su upale u topli izvor, ali je kralj bio toliko oduševljen otkrićem izvora da je odlučio da baš na tom mestu napravi novi grad, nazvavši ga Tbilisi po toploti izvora (tpili na gruzijskom znači toplo).

Na nekih 5 minuta peške (ali uzbrdo) smeštena je nekadašnja letnja palata kraljice Darežan. Palata se naravno vidi iz Rike parka, a prepoznatljiva je po ovalnom balkonu na samom rubu litice. Nažalost, balkon se renovirao tokom naše posete Tbilisiju, ali smo i dalje mogli da uđemo unutra i da vidimo pogled sa vidikovca pored balkona — koji je, naravno, fenomenalan. Ulaz u palatu je besplatan.

Letnja palata kraljice Darežan.

Pošto smo obišli par atrakcija oko Rike parka, vreme je bilo da se funikularom uspemo na Narikala brdo. Gužva je sada bila još veća, možda očekivano jer je bio topli prolećni dan — i to još subota — tako da nam nije preostalo ništa drugo nego da čekamo u redu. Mogli smo, doduše, kao neki drugi turisti, da podmitimo čuvare da nas puste preko reda, ali naravno da nismo jer ne želimo da podržavamo bahato ponašanje.

Elem, nakon nekih pola sata čekanja, konačno smo stigli na red za funikular. Da bismo se vozili gradskim prevozom — u šta spada i funikular — morali smo da kupimo karticu za prevoz koja košta 2 GEL (oko 0.70 EUR). Osim toga, platili smo vožnju funikularom 2.50 GEL (oko 0.90 EUR) po osobi, a kupili smo kartu u jednom pravcu jer smo planirali da se dole vratimo peške.

Gornja stanica funikulara je smeštena jako blizu Majke Gruzije sa jedne strane i Narikala tvrđave sa druge strane. Majka Gruzija — ili Kartlis Deda na gruzijskom (da, na njihovom deda znači mama) — podignuta je na Sololaki brdu 1958. godine, u čast 1,500 godina postojanja grada (originalna statua je bila od drveta, a ova sadašnja je podignuta 1997.). Obučena u gruzijsku narodnu nošnju, Majka Gruzija u jednoj ruci drži vino, da pozdravi sve one koji dolaze kao prijatelji, a u drugoj ruci mač, za sve one koji dolaze kao neprijatelji.

Što se tiče Narikala tvrđave, ona je nažalost trenutno zatvorena zbog restauracije, tako da smo samo mogli da vidimo delove spolja. To nas doduše neće sprečiti da vam ispričamo nešto o njoj! Po legendi, kao što verovatno do sad možete da pretpostavite, tvrđavu je podigao kralj Vahtang I Gorgasal. Nalazi se, kao i mnoge druge važnje građevine u Tbilisiju a i Gruziji, na stromom brdu, između sumpornih kupatila i botaničke bašte. U okviru tvrđave smeštena je još jedna crkva, Crkva Svetog Nikole, koja je podignuta devedesetih godina prošlog veka po ugledu na staru crkvu iz 13. veka.

Na potezu između tvrđave i Majke Gruzije se inače nalazi mnogo štandova sa suvenirima i drugim džidža-bidžama, zbog čega čitav deo izgleda malo neugledno, kao vašar. No, do sad smo već navikli da se na brdima, pored atrakcija, u bivšim državama Sovjetskog Saveza obično nalaze vašari, tako da nismo bili preterano iznenađeni.

Onim čime jesmo bili iznenađeni su cene! Već smo pisali o cenama u Gruziji, ali ovo je bio prvi put da smo zapravo videli koliko šta košta — na primer, ostali smo zabezeknuti kada nam je prodavac rekao da je mala čaša ceđenog soka od narandže oko 7-8 EUR. Posle smo shvatili da ovo nije samo cena na ovom brdu, gde nemate drugog izbora nego da kupite makar vodu od ovih prodavaca, nego apsolutno svugde! Dovoljno je reći da tokom čitavog boravka u Gruziji (i Jermeniji) nismo ni pogledali narandže, a kamoli kupili sok!

U svakom slučaju, šokirani cenama, krenuli smo da se spuštamo nazad ka centru, usput prošavši pored nekoliko crkava, uključujući Gornju i Donju vitlejemsku crkvu. Obe crkve su nekada bile jermenske crkve, ali su u međuvremenu pretvorene u gruzijske.

Spuštajući se sa Sololaki brda, opet smo se našli u starom gradu, maltene odmah kod jedne od nekada popularnijih „Instagram atrakcija” u Tbilisiju — Kaleidoskopske kuće. Ova simpatična kuća sa šarenim prozorima je trenutno zatvorena zbog renoviranja, a galerija i prodavnica suvenira koja je bila smeštena u njoj je premeštena u četvrt Sololaki.

Posle par minuta smo izbili na jedan mali, lepo uređeni park, maltene odmah kod Sioni katedrale, ispred kog je podignuta skulptura tamade, odnosno nazdravljača. Ali tamade su više od običnih nazdravljača u Gruziji; oni su nosioci tradicije, čuvari običaja i simboli gostoprimstva.

Kada ste pozvani na svečanu večeru ili proslavu u Gruziji, neizostavan je tamada. Odabir tamade često se temelji na harizmi, dobroj komunikaciji i sposobnosti da se stvori topla i vesela atmosfera.

Proces nazdravljanja u Gruziji nije samo jednostavno podizanje čaše i ispijanje pića. To je složen ritual koji uključuje govor, pesmu i duboko poštovanje prema okupljenima. Pre nego što počne da se pije, tamade često izgovara toplu dobrodošlicu ili inspirativnu poruku koja slavi život ili prijateljstvo.

Inače, kaže se da fotografija sa tamadom donosi dobru sreću, tako da nemojte da propustite priliku da se slikate sa ovom simpatičnom skulpturom!

Čim se odavde pređe ulica, izbija se na Bambis Rigi ulicu, poznatiju kao Cotton row (Pamučni redovi). Ovaj nadimak potiče iz vremena kada se u ovoj ulici prodavao i obrađivao pamuk. Iako se ovde više ne prodaje pamuk, ime je ostalo kao podsetnik na bogatu istoriju trgovačkog života Tbilisija. Danas se u ovoj ulici nalaze neki od najboljih restorana u gradu, a kod broja 8 je smešten spomenik Sergeju Paradžanovu, jermenskom filmskom reditelju i umetniku koji je rođen i živeo dobar deo života u Tbilisiju. Spomenik je inače urađen po uzoru na fotografiju Paradžanova na kojoj izgleda kao da skače ili leti — isto kao na spomeniku!

Paralelno se ovom ulicom nalazi se Šardeni ulica, još jedna popularna ulica sa puno restorana u kojoj smo završili prvi dan obilaska — ali pre nego što smo seli da jedemo smo skoknuli do obližnjih sumpornih kupatila, jednog od glavnih simbola Tbilisija.

Ova tradicionalna kupatila su uglavnom smeštena u Abanotubani četvrti u starom gradu. Bez obzira na to da li planirate da posetite sumporno kupatilo ili ne — mi na kraju nismo jer nismo imali dovoljno vremena i za to — svakako treba makar prošetati ovim delom Tbilisija. Već smo ispričali priču o poreklu imena Tbilisi — e pa ovo je mesto gde su navodno otkriveni izvori i gde je postavljen temelj za buduću prestonicu zemlje.

Tradicija korišćenja sumpornih kupatila u Tbilisiju seže vekovima unazad, a ovi prirodni izvori vode bili su centralno mesto za lokalno stanovništvo u potrazi za lekovitim svojstvima. Danas, posetioci mogu da uživaju u raznim vrstama kupatila, od tradicionalnih javnih kupatila do luksuznih privatnih spa centara.

Naravno, pošto su u pitanju sumporna kupatila, jasno vam je da ovaj deo grada ne miriše baš najbolje — ali ako ništa drugo, kupatila su jako fotogenična. Prepoznaćete ih po kupolama koje podsećaju na humke koje prave krtice, a za najpoznatije kupatilo nikada ne biste rekli da je kupatilo — jer izgleda kao iranska medresa.

Sledeći dan je bio rezervisan za obilazak svega onoga što je izvan istorijskog centra i okoline, plus još par stvari koje smo propustili — ili hteli opet da vidimo — u starom gradu.

Dan smo počeli odlaskom do verovatno najimpresivnijeg spomenika u Tbilisiju — Hronike Gruzije. Ova impozantna struktura podseća na knjigu ili svitak papira, otvorenih stranica koje pričaju priču o burnoj prošlosti i bogatoj kulturi Gruzije. Sastoji se od 16 visokih stubova, sa detaljnim reljefima koji prikazuju ključne događaje iz prošlosti zemlje, plus priče iz života Isusa Hrista.

Postavljen 1985. godine, ovaj monumentalni — nedovršeni — spomenik je remek-delo rusko-gruzijskog umetnika i vajara Zuraba Ceretelija. Spomenik se nalazi dobrano izvan grada, na brdu iznad Tbilijskog jezera, a osim njega, ovde se nalazi i kapela posvećena Svetoj Nini, prosvetitljki koja je donela hrišćanstvo u Gruziju.

Najlakši način da dođete do ovog monumentalnog spomenika je Boltom. Vožnja je trajala nešto manje od pola sata, a platili smo je 16 GEL (oko 5.50 EUR). Onda smo od spomenika išli nazad takođe Boltom do Trga Viljnus — ova vožnja je trajala oko pola sata i koštala 13.50 GEL (oko 4.70 EUR).

Odmah pored Trga Viljnus se nalazi donja stanica uspinjače koja vodi do Mtacminda parka, na vrhu istoimenog brda, inače najviše tačke u Tbilisiju. Vožnja funikularom košta 10 GEL (oko 3.50 EUR) po pravcu + kartica za funikular 2 GEL (oko 0.70 EUR).

U ovom parku imaju mnogobrojne aktivnosti za decu i odrasle, poput zabavnog parka, tobogana i panoramskog točka — a mi smo ovde došli zbog pogleda. Iako se odavde vidi čitav grad, jedna atrakcija se posebno izdvaja — Katedrala Svete Trojice, danas sedište Gruzijske pravoslavne crkve, sagrađena 2004. godine u čast 1,500 godina autokefalnosti njihove crkve i 2,000 godina od rođenja Isusa Hrista. Ova katedrala je jedna od najvećih verskih objekata na svetu — i treća najviša pravoslavna karedrala na planeti za koju se kaže da simbolizuje gruzijski nacionalni i verski preporod.

Od Mtacminda parka smo onda opet Boltom otišli do Gruzijske nacionalne akademije nauke u Rustaveli aveniji (vožnja je koštala 5.50 GEL, što je oko 2 EUR). Rustaveli avenija je glavna avenija u Tbilisiju, nazvana po njihovom najčuvenijem (srednjevekovnom) pesniku Šoti Rustaveliju. Duž ove avenije nalaze se neke od najlepših i najbolje očuvanih zgrada u Tbilisiju poput Parlamenta, Opere i Muzeja lepih umetnosti.

Elem, mi smo šetnju Rustaveli avenijom počeli kod Akademije nauka, pored koje se, sakrivena iza prolaza kod kojeg mnošto uličnih prodavaca izlaže svoju robu nalazi napuštena donja stanica funikulara. Stanici ne može da se priđe preblizu iz razumljivih razloga, ali ako ste u blizini, imate priliku da vidite nekada monumentalnu stanicu, odličan primer sovjetske posleratne arhitekture, koja je ostavljena na milost i nemilost zubu vremena nakon užasne nesreće sa funikularom u kojoj je život izgubilo 19 ljudi, pretežno dece.

Nastavivši šetnju avenijom, sledeća stanica nam je bio Muzej moderne umetnosti Zuraba Ceretelija. Pošto smo bili oduševljeni Hronikom Gruzije, odlučili smo da posetimo ovaj muzej u kome su izložene umetnikova dela — uključujući fenomenalnu skulpturu Jabuka ljubavi koja se nalazi u dvorištu muzeja. Ako ne želite da ulazite u muzej, deo ove skulpture možete da vidite i spolja, ako skrenete nadole odmah posle Biltmor hotela.

Umetnost Zuraba Ceretelija je ostavila dubok trag kako i u Gruziji tako i širom sveta. Njegove monumentalne skulpture su postavljene širom sveta, ali mišljenja o njegovoj umetnosti su podeljena. Dok se jedni dive njegovom radu, drugi kritikuju njegov stil kao preterano grandiozan ili čak kičast. Bilo kako bilo, nama se dopalo ono što smo videli u njegovom muzeju — ako imate vremena za samo jedan muzej u Tbilisiju, naša preporuka ide ovom. Inače, Cereteli, predsednik Ruske akademije umetnosti, dobio je Orden srpske zastave prvog stepena za rad na unutrašnjoj dekoraciji Hrama Svetog Save u Beogradu.

Nakon muzeja smo dalje šetali Rustaveli avenijom, sve do Trga slobode, u čijem centru se nalazi Spomenik slobode, opet delo Zuraba Ceretelija. Odavde smo se vratili u stari grad, da nađemo još jedan čuveni simbol Tbilisija, neobični krivi sat koji se nalazi odmah pored lutkarskog pozorišta. Osim krivog sata, oko kojeg je bilo mali milion turista, oko pozorišta se nalazi veći broj zanimljivih skulptura. Inače, ovaj sat se nalazi na par minuta peške od Mosta mira.

Drugi dan u Tbilisiju smo završili posetom Fabrici, nekadašnjoj sovjetskoj fabrici koja je pretvorena u hostel u čijem dvorištu se nalaze barovi i alternativne prodavnice.

Preostalo vreme u Tbilisiju smo iskoristili da opet šetkamo starim gradom, još jednom odemo do kupatila i usput vidimo I LOVE TBILISI znak, fotkamo uličnu umetnost po kojoj Tbilisi postaje sve prepoznatljiviji i tražimo skrivena interesantna mesta po gradu — stare raskošne kuće sa impresivnim balkonima i dvorištima koje danas stoje samo pukom srećom, radnjice koje prodaju unikatkne suvenire, skrivene kafiće ili radnje — i mnogo toga drugog što čini Tbilisi zaista posebnim i zbog čega nam se sve više dopada što više o njemu mislimo i pričamo.

To bi bilo to o Tbilisiju! Ako imate neko pitanje ili komentar, pišite nam u komentarima. Ako vam se sviđa naš blog, zapratite nas na Instagramu i tako pružite podršku ovome što radimo. Hvala na čitanju — do sledećeg putopisa!