Vodič za Gruziju — plan puta, saveti + cene

U prethodnom vodiču smo pričali o tome šta treba znati pre putovanja u Gruziju, a sada je na red došlo da podelimo nešto više o samom putovanju — naš plan puta, koliko smo plaćali izlete, šta nam se dopalo a šta nije, šta obavezno treba videti a šta može i da se preskoči, i još mnogo toga.

Što se tiče trajanja putovanja, mi smo bili u Gruziji nedelju dana, što po nekima nije dovoljno vremena da se obiđe najbolje od ove zemlje. Što se nas tiče, nedelju dana je bilo taman da vidimo sve što smo hteli — s tim što smo mi uspeli da vidimo baš dosta toga jer smo išli na 4 organizovana dnevna izleta. Da smo sami putovali po zemlji, trebalo bi nam dosta više vremena da obiđemo sve što smo obišli uz pomoć lokalnih vodiča.

Pošto smo išli na izlete, baza tokom čitvog putovanja nam je bio Tbilisi — dakle, nismo se premeštali iz mesta u mesto i tako gubili na vremenu, plus smo tako mogli svaki dan još nešto da vidimo u glavnom gradu, koji po našem mišljenju, zaslužuje bar 3 puna dana.

Bez obzira na to da li planirate nešto slično kao mi ili hoćete sami da putujete iz grada u grad, ovaj vodič, nadamo se, može da vam posluži kao dobra osnova za vaš itinerer i da vam pomogne da organizujete putovanje u Gruziju po svojoj meri. Pa da krenemo.

Šta videti u Gruziji

Pre nego što krenemo u detaljniju priču o Tbilisiju i drugim mestima u Gruziji, podelićemo naš plan puta + cene organizovanih izleta na koje smo otišli.

Dan 1 — 3: Dolazak u Tbilisi i obilazak glavnog grada.

U prethodnom vodiču smo već pričali o dolasku u Gruziju, ali evo ukratko da ponovimo — povratne avio karte + čekirani prtljag od 23kg smo platili sve ukupno 660 EUR. Leteli smo Aegean-om do Tbilisija, a vraćali smo se iz Jermenije, iz Jerevana. Apartman u centru Tbilisija u kome smo bili smešteni svo vreme boravka u Gruziji smo platili 375 EUR.

Dan 4 — Dnevni izlet u Kazbegi, Gudauri i Ananuri. Izlet smo platili 17.62 EUR po osobi (35.24 za nas dvoje).

Dan 5 — Dnevni izlet u Mchetu (Mtskheta), Džvari (Jvari), Gori i Upliscihe (Uplistsikhe). Cena izleta je bila 31.53 EUR po osobi (63.06 EUR ukupno).

Dan 6 — Dnevni izlet u Boržomi (Borjomi), Rabati (Akhaltsikhe) i Vardziju (Vardzia). Izlet smo platili 50 EUR po osobi (100 EUR ukupno).

Dan 7 — Dnevni izlet u Kaketi (Kakheti) i Signahi (Sighnaghi) sa degustacijom vina. Platili smo 35 EUR po osobi (70 EUR ukupno).

Sledi detaljan pregled mesta i atrakcija koje smo obišli.

Tbilisi

Tbilisi, glavni grad Gruzije, nalazi se na raskrsnici između Evrope i Azije, a kroz vekove je služio kao važno trgovinsko, političko i kulturno središte regiona. Osnovan u 5. veku, grad karakteriše izuzetna raznolikost, od istorijskih zdanja do modernih urbanih prostora, što Tbilisi čini mestom gde se prošlost i sadašnjost susreću na svakom koraku.

Naš prvi utisak o Tbilisiju je bio pomalo razočaravajući, zbog nesklada između onoga što smo viđali po netu i stvarnog stanja. Međutim, upoznajući njegovu slojevitu istoriju i kulturu, grad nam se sve više i više dopadao svakim novim danom koji smo u njemu proveli.

Za obilazak Tbilisija preporučujemo 2-3 dana. Većina atrakcija je dostupna peške ako ste smešteni u centru, ali neke, poput impresivnog spomenika Hronika Gruzije Zuraba Ceretelija — monumentalne strukture koja priča priču o prošlosti zemlje kroz impresivne reljefe na 16 stubova — na periferiji grada, zahtevaju vožnju. Za kretanje po gradu savetujemo da koristite aplikaciju Bolt — cene vožnji su niske, a ne morate ni da povežete karticu.

Izdvajaju se nekoliko ključnih lokacija za posetu. Sioni katedrala, koja je nekada bila glavni hram Gruzijske pravoslavne crkve, danas je jedna od najbitnijih turističkih atrakcija. U Tbilisiju se nalazi još mnogo crkava, a nama su se dopali Metehi hram, Katedrala Svete Trojice i Gornja i Donja vitlejemska crkva.

U centru grada nalazi se Most mira, savremena konstrukcija koja izaziva podeljene reakcije zbog svog modernog dizajna koji odstupa od tradicionalne arhitekture. Rike park, do kog se najlakše dolazi preko Mosta mira, nudi brojne rekreativne sadržaje i služi kao polazište za posetu Narikala tvrđavi, još jednoj znamenitosti koja dominira gradskim pejzažem (tvđava je nažalost trenutno zatvorena zbog renoviranja).

Pored Narikala tvđave nalazi se i impresivna Majka Gruzija, statua koja simbolizira gostoljubivost i otpornost naroda i koja je jedan je od simbola Tbilisija.

U gradu ima i nekoliko muzeja vrednih posete, a mi smo, oduševljeni Hronikom Gruzije, izabrali da posetimo Muzej moderne umetnosti Zuraba Ceretelija. Ovaj muzej se, kao i mnoge druge istorijske građevine poput Parlamenta i Opere, nalazi na Rustaveli aveniji, glavnoj gradskoj aveniji koja počinje kod Trga slobode, nedaleko od starog grada.

Tbilisi je poznat i po svojim tradicionalnim sumpornim kupatilima, smeštenim u četvrti Abanotubani u starom gradu. Ovi izvori, koji su po predanju igrali ključnu ulogu u osnivanju grada, danas privlače posetioce svojim lekovitim svojstvima i jedinstvenom arhitekturom.

Ako imate još malo vremena u gradu, preporučujemo i vožnju funikularom do Mtacminda parka, odakle se pruža spektakularan pogled na čitav Tbilisi i okolinu.

Tbilisi je grad kontrasta, gde se staro i novo susreću na svakom koraku. Ovaj grad ne samo da čuva svoju istoriju, već je i živo mesto koje neprestano evoluira i prilagođava se savremenom dobu — zbog čega verujemo da apsolutno svaki turista u njemu može da nađe nešto za sebe. Mi svakako jesmo!

Ovo je bio veoma kratak opis Tbilisija i njegovih glavnih atrakcija, a ako želite da saznate više o gradu, pročitajte naš detaljni vodič ovde.

Dnevni izlet u Kazbegi, Gudauri i Ananuri

Ovaj dnevni izlet je ubedljivo najpopularnija tura iz Tbilisija — i ako imate vremena za samo jednu aktivnost van glavnog grada, savetujemo da to bude ova. Em što ćete videti neke od najposećenijih atrakcija u zemlji — uključujući verovatno najpoznatiju i najlepšu crkvu u Gruziji — em što je ovaj izlet najjeftiniji jer ga nude apsolutno sve agencije.

Elem, nakon što smo se našli sa vodičem kod sumpornih kupatila u Tbilisiju, prvo su nas tumbali iz jednog kombija u drugi jer su nas pogrešno stavili u grupu sa ruskim turistima — bez obzira na to da li uzimate izlet preko Get Your Guide (ili neke druge aplikacije) ili na licu mesta, napomenite da vam treba vodič koji priča engleski jer će vas u suprotnom najverovatnije ubaciti u rusku grupu.

Kada smo konačno krenuli na izlet, trebalo nam je oko sat vremena vožnje da stignemo do prve stanice — dvorca Ananuri. Kao i svi dvorci na svetu, i ovaj je bio poprište mnogih bitki — nećemo mnogo da ulazimo u gruzijsku istoriju u ovom vodiču, ali zanimljivo je objasniti kako je Ananuri dobio ime.

Naime, kada je jednom dvorac bio pod opsadom, neprijatelj nije mogao da ga osvoji jer je u kompleksu postojao tajni tunel do pijaće vode i hrane, zbog čega su ljudi unutar dvorca mogli neograničeno dugo da izdrže bilo kakvu opsadu.

Međutim, neprijateljska vojska je u nekom trenutku zarobila jednu ženu. Uprkos tome što su je strašno mučili, žena — Ana iz Nurija — je rađe odabrala da umre nego da oda tajnu. Zbog toga je dvorac nazvan po njoj Ananuri.

U sklopu kompleksa se, između ostalog, nalaze i dve crkve, obe iz 17. veka, a za obilazak nije potrebno više od pola sata.

Sledeća stanica nam je bila restoran Gorda, udaljen nekih 15 minuta vožnje od Ananurija i smešten u planinskoj oblasti Gruzije, na obali reke Aragvi. Dok smo čekali da se spremi hrana, malo smo fotkali neverovatnu prirodu u okolini, a malo smo degustirali vina i čaču — lokalnu rakiju koja sadrži i preko 50% alkohola. Hrana u restoranu nije bila ništa posebno; porcije su bile male i preskupe, ali je makar degustacija bila besplatna. Nažalost, nismo zapisali koliko smo platili ručak, ali sigurno nije bio manje od 10 EUR po osobi.

Nakon nekih sat vremena u restoranu, krenuli smo dalje, i jako brzo se našli u predelima okovanim snegom i ledom, u skijaškom mestu Gudauri (koje nas je neodoljivo podestilo na Žabljak). Pre nego što smo došli do Crkve Svete Trojice — najčuvenije crkve u Gruziji — napravili smo još jednu kratku pauzu za (besplatnu) degustaciju meda.

A onda, nekih sat vremena kasnije, usledio je najbolji deo ture, Gergeti crkva, odnosno Crkva Svete Trojice iz 14. veka koja se nalazi okružena Kazbegi planinama, na nadmorskoj visini od preko 2,100 metara. Do crkve se stiže terenskim džipovima — vožnja do gore nije uračunata u cenu ture i košta 20 GEL po osobi (oko 7 EUR).

Ova prelepa crkva, usamljena na vrhu brda, nedaleko od naselja Stepancminda, smatra se simbolom Gruzije — a kada je ugledate svojim očima, nije teško shvatiti zašto. Nažalost, kod crkve smo imali jedva nekih sat vremena, što jeste dovoljno za obilazak i kraće fotkanje, ali nije dovoljno za uživanje u neverovatnoj prirodi koja je okružuje. Ovo je zapravo jedino mesto na svim izletima gde smo poželeli da imamo mnogo više vremena — ili da smo do ovde došli sami.

Još je interesantno spomenuti da se naselje Stepancminda nalazi na samom severu zemlje, na nekih 10 kilometara od granice sa Rusijom, nedaleko od Vladikavkaza.

U povratku, posle crkve smo stali kod ogromnog betonskog spomenika iz 1983. godine, napravljen u čast prijateljstva između Gruzije i Sovjetskog Saveza. Sam spomenik je klasičan grandiozan sovjestki spomenik unutar koga su prikazane scene iz gruzijske i ruske istorije, ali je pogled odatle ne-ve-ro-va-tan. Čitav predeo oko spomenika je bio pod snegom — i to ne malo snega — kao što ćete videti na slici ispod na kojoj se samo nazire vrh automobila skoro sasvim prekriven snegom.

Poslednje mesto kod kojeg smo stali na ovoj turi, nakon nekih sat i po-dva vožnje, je Žinvali rezervoar iz kojeg se inače crpi pijaća voda za više od polovine populacije Tbilisija i na čijoj obali je smešten dvorac Ananuri o kome smo pričali malo iznad. Na vidikovcu koji gleda na rezervoar smo imali možda nekih pola sata, više nego dovoljno za kratku šetnju i razgledanje suvenira na pijačici pored.

Tura je ukupno trajala oko 10-11 sati.

Dnevni izlet u Mchetu, Žvari, Gori i Upliscihe

Za ovu turu je mesto sastanka sa vodičem bila njihova agencija odmah kod Avlabari metro stanice u Tbilisiju, a do prvog stajališta — grada-pećine Uplischihe — trebalo nam je oko sat i po vremena vožnje.

Upliscihe — što na gruzijskom znači božja tvrđava — drevni je grad isklesan u pećinama na obali reke Kure koja teče i kroz Tbilisi, na nekih 10 kilometara od Gorija. Ovo je jedna od najstarijih naseobina u Gruziji, smeštena u nekadašnjem Kartliju, centru drevnog Iberijskog kraljevstva (po kome se Gruzija na njihovom jeziku zove Sakartvelo).

Najraniji tragovi ljudskog prisustva u Uplisticihe (Uplistsikhe na engleskom) potiču sa kraja drugog milenijuma pre nove ere, ali najranije očuvane građevine su sa početka prvog milenijuma nove ere. Kada je u Gruziji — odnosno tadašnjem Iberijskom kraljevstvu — prihvaćeno hrišćanstvo kao zvanična religija, u 4. veku, Uplisticihe je krenuo da gubi na značaju, ali je grad i dalje nastavio da raste i da se razvija. Tako je, na primer, prva hrišćanska crkva u Uplisticihe podignuta u 6. veku. Grad je ponovo dobio na važnosti tokom muslimanskih osvajanja Tbilisija u narednim vekovima, a na kraju je u potpunosti napušten negde u 14. veku, nakon opsada Mongola.

Većina pećina u Uplisticihe je popuno gola, bez ikakvih dekoracija po zidovima, a svi predmeti koji su pronađeni — nakit, posude, oruđe — su naravno premešteni u muzej u Tbilisiju. Osim pećina, maltene na samom vrhu grada nalazi se crkva iz 9. ili 10. veka, jedina građevina u Upliscihe koja nije napravljena odnosno isklesana od kamena.

Osim pentranja po gradu-pećini i ulaženja u razne otvore i pećine u stenama, naša grupa se još spustila do ulaza u kompleks niz tajni tunel koji je nekada služio kao dotok vode. Sve ovo je naravno zanimljivo videti, ali imajte u vidu da se nije lako kretati po ovom terenu i da je penjaje i spuštanje na nekim mestima prilično zeznuto, pogotovo ako nemate adekvatnu obuću. Aktivnost nije preporučena za decu i starije, a naš savet je da preskočite posetu ako pada kiša ili sneg. Inače, u cenu izleta nije uključena ulaznica za Upliscihe, tako da smo na licu mesta morali da doplatimo 15 GEL po osobi (oko 5 EUR).

Nakon sat i po vremena u Upliscihe, došli smo u grad Gori, inače Staljinovo rodno mesto, gde smo prvo išli na ručak u restoran Joseph nazvan po znate već kome! Ovde nismo mogli da biramo hranu nego smo imali mini švedski sto — hrana je bila mnogo bolja nego dan pre, a i za razliku od pređašnjeg dana, ovde smo se zapravo najeli. Cena ručka je bila 45 GEL po osobi (oko 15 EUR).

Posle ručka je na red došao Staljinov muzej — ulaznica od 15 GEL po osobi (oko 5 EUR) ni ovde nije bila uključena u cenu ture, ali pošto smo već došli do Gorija, naravno da smo hteli da vidimo rodnu kuću najpoznatijeg (i najozloglašenijeg) Gruzina u istoriji.

Nećemo da pišemo mnogo o Staljinu, ali moramo da spomenemo makar neke osnovne stvari.

Rođen kao Josif Džugašvili, Staljin — što na ruskom znači čelični — bio je vođa Sovjetskog Saveza od 1924. do smrti 1953. godine. Njegova vladavina je bila obeležena totalitarnim režimom, političkim progonima i masovnim represijama. Njegova politika kolektivizacije poljoprivrede i industrijalizacije dovela je do modernizacije Saveza sa jedne strane — ali i do velikih patnji i smrti miliona ljudi s druge, posebno tokom gladi u Ukrajini i Kazahstanu poznate kao Holodomor i Ašaršlik. Staljinova vladavina obeležena je i čistkama unutar partije, gde su politički protivnici i sumnjiva lica masovno hapšeni, mučeni i ubijani.

Pakt sa Hitlerom 1939. godine, iako je osigurao Sovjetskom Savezu privremeni mir sa Nemačkom, na kraju je doveo do nemačkog napada na Sovjetski Savez 1941. godine. Tokom Drugog svetskog rata, Staljin je igrao ključnu ulogu u pobedi nad nacističkom Nemačkom. Nakon rata, Sovjetski Savez postao je supersila, ali Staljinova moć i kontrola izazvali su duboku paranoju i strah među njegovim saradnicima. Njegova smrt 1953. godine označila je kraj ere staljinizma, ere koja je ostavila dubok — i veoma kontroverzan — trag u istoriji.

Sad kad smo malo obnovili gradivo o Staljinu, red je da se osvrnemo na njegov muzej. Prvo, muzej je posvećen Staljinu svega par godina nakon njegove smrti, 1957. godine, a iako je zatvoren 1989. godine iz razumljivih razloga, jako brzo je opet otvoren i sada je veoma popularna turistička atrakcija.

Muzej se nalazi u samom centru Gorija i sastoji se iz 3 dela — muzeja u sovjetskom stilu u kome su izložene mnogobrojne fotografije, slike, novinski članci, kao i predmeti koji su pripadali Staljinu, ukljućujuči lične stvari, nameštaj i poklone koje je dobijao od drugih državnika i zvaničnika. U muzeju je takođe izložena jedna od njegovih 12 posmrtnih maski, u prostoriji koja više izgleda kao hram — ili mesto obožavanja — nego muzej. Ovo možda ne treba mnogo da nas čudi jer je u Goriju Staljin i dan danas prilično popularna (ako ne i voljena) ličnost, što je potvrdio i naš vodič, mada dodavši da Staljinova popularnost polako jenjava među mlađim generacijama.

U svakom slučaju, osim zgrade muzeja, kompleks čini još i vagon Staljinovog zelenog voza voz (ako nije morao, nigde nije putovao avionom jer se plašio letenja) — i njegova rodna kuća! Kako nam je objasnio vodič, čitav Gori se tokom vremena razvijao i rastao oko Staljinove kuće, male drvene kolibe u kojoj se rodio i proveo prve 4 godine života. Kuća je imala dve prostorije na prvom spratu — Staljinov otac je iznajmljivao jednu sobu, a vlasnik kuće je živeo u drugoj sobi. Osim te jedne sobe, Staljinov otac je iznajmljivao i podrum u kome je imao radionicu izrade i opravke obuće.

Nakon kratkog Rusko-gruzijskog rata 2008. godine, tadašnji Ministar kulture Gruzije je najavio da će Staljinov muzej biti pretvoren u Muzej ruske agresije. Na ulaz u muzej je tada postavljen plakat na kome je pisalo: Ovaj muzej je falsifikacija istorije. To je tipičan primer sovjetske propagadne i pokušava da da legitimitet najkrvavijem režimu u istoriji. Plakat je sklonjen nekoliko godina kasnije, a svi planovi da se muzej na neki način reorganizuje (i da na objektivan način ispriča priču o Staljinovoj vladavini) su zaustavljeni.

Posle Staljinovog muzeja, u kome smo bili oko sat vremena, obišli smo još Žvari crkvu i Svetichoveli katedralu. U svakoj crkvi smo proveli oko sat vremena.

Manastir Žvari, nedaleko od Mchete, sagrađen je u 6. veku i jedan je od retkih srednjevekovnih manastira u Gruziji koji je ostao maltene nepromenjen do dana današnjeg. Nalazi se na vrhu brda — kao i mnogi manastiri po zemlji — na ušću reka Kure i Aragvi, nadvijen nad gradom Mchetom, prestonicom drevnog Iberijskog kraljevstva.

Po legendi, na mestu današnjeg manastira je početkom 4. veka Sveta Nina, hrišćanska svetiteljka i pokrstiteljka Gruzina, podigla veliki drveni krst (na mestu manastira je tada stajao paganski hram). Otud i ime manastiru — žvari je zapravo gruzijska reč za krst. Krst je bio čudotvoran i privlačio je veliki broj hodočasnika iz čitave zemlje. Na ostacima tog krsta je u 6. veku podignuta mala crkva, ali pošto ona nije bila dovoljna za potrebe svih hodočasnika, svega par decenija kasnije je sagrađena velika crkva.

Manastir Žvari se inače smatra savršenim primerom harmonije između arhitekture i prirode, zbog čega su mnogobrojne crkve po Gruziji — i susednoj Jermeniji — izgrađene u istom stilu gradnje.

Svetichoveli katedrala, smeštena u Mcheti, druga je najveća crkva u Gruziji, odmah posle Katedrale Svete Trojice u Tbilisiju. Poznata kao mesto ukopa Hristovog plašta, Svetichoveli katedrala je jedna od najvažnijih crkava u zemlji u kojoj su tokom vekova sahranjivani gruzijski kraljevi i vladari.

Po predanju, u 1. veku nove ere, gruzijski jevrejin iz Mchete po imenu Elijas se našao u Jerusalimu kada je Isus raspet na krstu. Elijas je kupio Isusov plašt od rimskog vojnika i poneo ga nazad u Gruziju. Kada je došao u Mchetu, dočekala ga je sestra Sidona koja je umrla čim je dotakla sveti plašt. Pošto nisu mogli da izvuku plašt iz njenih ruku, pokopali su je zajedno sa njim — a mesto gde je sahranjena je očuvano u katedrali. Kasnije je iz njenog groba izrastao ogroman kedar, a Sveta Nina je onda naredila da se drvo poseče i od njega napravi temelj crkve. Legenda još kaže da je jedan od stubova temelja imao natprirodna svojstva, podigavši se u vazduh sam od sebe i vrativši se na svoje mesto tek nakon što se Sveta Nina molila cele noći.

Originalna crkva je podignuta u 4. veku, ali sadašnja građevina potiče iz 11. veka. Zanimljivo je još da se unutar katedrale nalazi još jedna mala kamena crkva, podignuta po ugledu na Crkvu Svetog Groba u Jerusalimu. Ova crkvica je sagrađena između 13. i 14. veka da simbolički označi Svetichoveli katedralu kao drugo najsvetije mesto na svetu, zbog Hristovog plašta.

I Žvari crkva i Svetichoveli katedrala se nalaze na Uneskovoj listi svetske baštine.

Ova tura je trajala isto oko 11-12 sati.

Dnevni izlet u Boržomi, Rabati i Vardziju

Ovaj izlet nam je bio najnaporniji — em što je početak ture bio u 7 ujutru (prethodne dve ture su počinjale u 9), em što smo je tura trajala oko 16 sati (iako je po rasporedu trebalo da traje 10 sati). Uprkos tome što smo se prilično napatili — i što nikad više, ni pod kakvom prisilom, ne bih otišla u Vardziju, ne možemo da kažemo da tura nije bila interesantna i da nam ne bi bilo krivo da smo je preskočili. Ali hajde da krenemo ispočetka!

Već smo rekli da smo se našli sa vodičem oko 7 ujutru. Nakon nešto malo više od 2 sata smo stigli u grad-banju Boržomi (na engleskom Borjomi), koji se nalazi u okviru nacionalnog parka Boržomi-Karaguli. Grad je pre sve poznat po proizvodnji mineralne vode, najznačajnijeg izvoznog proizvoda Gruzije, koja je veoma popularna u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza. Zbog navodne lekovitih svojstava ove mineralne vode, Boržomi je veoma popularna destinacija (banja) za ljude sa zdravstvenim problemima.

Boržomi je odavno jedna od najposećenijih mesta u Gruziji. Prvo su Romanovi ovde napravili letnju palatu, a za njima su usledile mnoge poznate i ugledne ličnosti, zbog čega je gradić postao čuven kao biser Kavkaza. Boržomi je i danas jedno od popularnijih odmorišta u Gruziji u kome se nude mnogobrojni tretmani zasnovani na primeni mineralne vode, lekovitih gasova i blata.

U Boržomiju smo imali nekih sat, sat i po vremena, a za to vreme smo mogli da biramo jednu od 3 aktivnosti — šetnju kroz park i grad, vožnju žičarom do vrha brda ili vožnju po nacionalnom parku. Iako smo mi planirali da se odvezemo žičarom do gore, vodič nas je savetovao da preskočimo jer je žičara veoma stara. Pošto nismo hteli da ostanemo zaglavljeni u žičari (ili nešto gore), na kraju smo odlučili da samo prošetamo parkom i gradićem — i nismo se pokajali.

Okružen zelenilom, park u Boržomiju je super sređen i pun sadržaja. Na par minuta hoda od ulaza u park smešten je zeleni paviljon u kome se nalazi fontana sa mineralnom vodom — voda iz fontane je besplatna, samo imajte u vidu da je topla i da se nikako ne preporučuje da popijete veće količine odjednom. Osim toga, u parku se nalaze mnogobrojni ukrasi, dečija igrališta — i neobična statuu Prometeja koji stoji između dva vodopada. Ulaz u park se plaća 2 GEL (oko 0.70 EUR). Inače, odmah pored ulaza u park se nalazi i donja stanica žičare, a tu su i parkirani bagiji i džipovi koji vode na ture po nacionalnom parku.

Posle posete parku smo prošetali glavnom promenadom u Boržomiju — ovde je sve savršeno sređeno i duž čitave promenade su načičkane obnovljene vile-hoteli, restorani lokalne kuhinje i suvenirnice. Ako planirate sami da obilazite Gruziju, toplo preporučujemo Boržomi kao bazu za obilazak atrakcija u okolini.

Sledeća stanica nam je bio Rabati dvorac, do koga treba nekih sat vremena vožnje od Boržomija. Rabati — ili Akhalcike — dvorac je srednjevekovna građevina iz 9. veka koja je nedavno u potpunosti renovirana.

Originalno ime utvrđenja je bilo Lomzija, što na gruzijskom znači lav, a krajem 12. veka je preimenovano u Akhalcike, što znači nova tvrđava. Inače, rabati na arapskom znači tvrđava.

Ovaj grad-utvrđenje je bio prestonica oblasti Samacke-Satabago koja je krajem 16. veka pala u ruke Otomanskog carstva, pod čijom vlašću je ostala sve do početka 19. veka — zbog čega dvorac izgleda kao klasična turska tvrđava.

Već smo rekli da je utvrđenje renovirano pre desetak godina, ali nažalost, Rabati sada i izgleda kao da je sagrađen pre par decenija — a ne par vekova. Baš zbog toga što je renoviranje tako nespretno odrađeno — na nekim mestima se vidi beton — većina grupe je odlučila da samo prošeta delom utvrđenja koje je otvoreno za sve; skoro niko nije ušao u deo dvorca u koji se naplaćuje ulaz.

Od dvorca smo zatim putovali nekih sat i po vremena do Vardzija (Vardzia) manastirskog kompleksa isklesanog u pećinama. Ovaj kompleks je isklesan na padinama Erešuti planine, na levoj obali Kure, nedaleko od granice sa Turskom.

Vardzija je napravljena (iskopana?) u drugoj polovini 12. veka, u 4 faze, a pećine se protežu duž stene na oko 500 metara.

U kompleksu se nalazi oko 500 pećina, a glavna atrakcija i spiritualni centar Vardzije je Crkva uspenja presvete Bogorodice. Osim ove crkve, u kompleksu se nalazi još nekoliko kapela, apoteka, vinski podrumi, pekara, prostorije za sastanke, itd. Lokalitet je napušten nakon dolaska Turaka u 16. veku, mada ga dan danas održavaju monasi.

Vardzija je fantastičan primer toga šta sve čovek može da napravi, u skladu sa prirodom — ili uprkos njoj. Međutim, da sam znala kako izgleda obilazak delova ovih pećina, ni u snovima ne bih pomislila da odem u Vardziju.

Prvi deo obilaska, prvih pola sata recimo, je prilično lagan. Međutim, u jednom momentu je neophodno popeti se iz jedne pećine u drugu — uz strme stepenice, u uskom, veoma dugačkom prolazu isklesanom od kamena sa veoma niskom tavanicom. Ovo je malo teži deo, ali iako u nekom trenutku postane prilično klaustrofobično, nije toliko strašno, plus sa obe strane ima kanap uz pomoću kojeg je penjanje dosta lakše.

A onda u nekom trenutku sledi spuštanje iz pećina nekakvim navodno tajnim tunelom — koji je sve samo ne bezbedan. Spust objektivno traje možda 20 minuta, ali se meni činilo da traje jedno 3 sata. Tokom spuštanja sam zaista u nekim trenucima mislila da ću u najbolju ruku pasti i slomiti nogu — a u najgoru survati se niz liticu.

Gde god smo putovali, uvek smo se pentrali gde god se popentrati može, ali ovo je stvarno neki nova dimenzija. Verujte mi kad vam kažem da nema tih para za koje bi me neko uspeo nagovoriti da ponovim obilazak Vardzije.

Ovo ne znači da vi ne treba da obiđete kompleks, samo da budete spremni na to da je spuštanje veoma, veoma nezgodno. Ne moram ni da kažem da ovo nikako, ni slučajno, nije aktivnost za decu, starije i one koji imaju probleme sa mobilnošću. Takođe, iako nam je vodič rekao da vodi ture ovde i tokom zime, samo lud čovek bi obilazio Vardziju po kiši ili snegu.

Inače, fotke ne mogu da dočaraju horor spuštanja niz pećine — jer ih nemamo! Niko normalan ne bi pokušao da izvadi telefon i fotka nešto u onakvim uslovima, iako smo sigurni da na netu postoje klipovi spuštanja niz pećine. Nemam predstavu koliko dugo smo bili u Vardziji, ali verovatno oko 2 i po, 3 sata.

Posle ovoga smo išli na (veoma) zasluženi ručak-večeru. Hranu smo inače naručili u restoranu pre nego što smo se uputili u pećine, da bi restoran imao dovoljno vremena da sve spremi dok mi završimo obilazak. U restoranu smo bili nešto preko sat vremena, a onda je povratak do Tbilisija trajao sigurno preko 4 sata.

Dnevni izlet u Kaketi i Signagi + degustacija vina

Iako smo sve izlete bukirali još dok smo bili kod kuće, ispostavilo se da je veoma pametno što smo ovaj izlet ostavili za zadnji dan. Tura u Kaketi i Signagi je bila najopuštenija od svih, plus smo se na njoj ubedljivo najbolje proveli. Tura je trajala nešto malo više od 10 sati.

U svakom slučaju, ova tura je, srećom, počela u 10 ujutru, tako da smo uspeli makar malo da se odmorimo od horor iskustva u Vardziji i ture od 16 sati prethodnog dana. Sa vodičem smo se našli kod I LOVE Tbilisi znaka i — jedva čekajući degustaciju vina — prvo uputili u jedan vinograd gde smo isprobali sok od grožđa i lokalni slatkiš u obliku sveće, čurčkelu, takođe od grožđa. Sledeća stanica nam je bila kuća-pekara u kojoj smo kupili tradicionalno ispečen hleb i probali nekoliko (fenomenalnih) kozjih sireva.

Nakon ovoga, na red je došao još jedan manastir, ovaj put Bodbe manastir iz 9. veka, koji je doduše dosta izmenjen od tada. Bodbe manastir je značajan jer su u njemu pohranjeni ostaci Svete Nine, ali to nije jedini razlog zašto preporučujemo posetu. Naime, okružen visokim čempresima, manastir se nalazi na strmom brdu sa kojeg se otvara pogled na veličanstvenu Alzani dolinu i Veliki Kavkaz, najveći lanac Kavkaskih planina, koji predstavlja granicu između Evrope i Azije.

Kada smo završili obilazak Bodbe manastira, kombi nas je odvezao u Signagi, u srce Kaketi regije poznate po proizvodnji vina. Iako veoma mali, ovaj grad je jako popularan među turistima zbog nekoliko razloga — ima neverovatno simpatično staro gradsko jezgro, okružen je neverovatnom prirodom i smatra se vinskom prestonicom zemlje. Signagi je poznat i kao gruzijski grad ljubavi jer mnogi parovi biraju da održe venčanje baš ovde — a moguće je venčati se u bilo koje doba dana i noći!

Nakon šetnje po uskim, kaldrmisanim uličicama Signagija, uputili smo se ka Signagi zidu, jednom od očuvanih delova nekadašnje gradske fortifikacije. Zid je dugačak 4 kilometara, a duž njega se nalazi 28 tornjeva od kojih je svaki nazvan po mestu okolo. Sa zida se pruža fantastičan pogled i na ostatak zida i na predeo okolo, jedino je šteta što je utvrđenje na nekim mestima dobrano propalo.

I na kraju — vinska tura! Zadnja stanica nam je bio obližnji restoran i vinski podrum. Ne znamo kako se zove mesto, ali i hrana i piće su im odlični — iako prilično skupi. U vinskom podrumu nam je vodič prvo pokazao kako se pravi tradicionalno gruzijsko vino, u posebnim posudama koji se drže pod zemljom preko zime.

Zatim je usledila degustacija čače, koja je ovde možda i bila jača nego na prvoj turi, a onda i vina (ukupno smo probali 4 vina). Naravno, ovde smo mogli i da kupimo vino, ali nismo jer je najjeftinija boca bila 20 EUR (a slično vino je moglo da se nađe u marketu u Tbilisiju za 5 EUR).

Posle degustacije je usledio ručak tokom kojeg se jedna omanja grupica Rusa baš razveselila, a onda je usledio višečasovni povratak u Tbilisi tokom kojeg je ista grupica Rusa pokušavala da otvori još jednu flašu čače, pevala ruske pop pesme — i sprijateljila se sa nama i jednim starijim Nemcem. Na ovoj turi smo upoznali i jedan sjajan par iz Holandije, sa kojima smo nastavili da degustiramo vino i nakon povratka u Tbilisi. Sve u svemu — veoma uspešan kraj putovanja kroz Gruziju!

To bi bilo to o Gruziji! Ako imate neko pitanje ili komentar, pišite nam u komentarima. Ako vam se sviđa naš blog, zapratite nas na Instagramu i tako pružite podršku ovome što radimo. Hvala na čitanju — do sledećeg putopisa!