Vodič za Bukurešt — itinerer za 2 dana + utisci sa putovanja

Nakon što smo proveli nedelju dana u predivnoj Transilvaniji, bilo je vreme da odemo i do Bukurešta i vidimo da li glavni grad Rumunije zaista zaslužuje nadimak Mali Pariz. Nažalost, posle Sibinja, Segešvara i Brašova, Bukurešt na nas nije ostavio preterano pozitivan utisak — mada da budem sasvim iskrena, ovo je jedini grad koji smo do sad posetili oko kog se ne slažemo u potpunosti.

Pošto je Marko pre desetak godina bio u Bukureštu, on je ovaj put mogao da vidi koliko se rumunska prestonica promenila nabolje. Međutim, meni je ovo bio prvi put u Bukureštu i stvarno ne mogu da kažem da imam želju da se ikad vratim.

Šta je dakle problem sa Bukureštom? Ima mnogo lepih građevina, širokih bulevara i velikih trgova, ali mnoge građevine su monstruzno velike, gužve u saobraćaju su 5 puta gore nego u Beogradu, a trgovi se nisu mnogo promenili od komunističkog perioda. Zapravo, sve i dalje podseća na rumunsku komunističku prošlost — a osim malog Starog grada, nijedan deo Bukurešta ne deluje kao da je napravljen po meri običnog čoveka. Možda grešim, ali Bukurešt mi izgleda kao prilično grozno mesto za život, a iskreno nije ni nešto preterano zanimljiv za turiste.

Kada smo počeli da planiramo putovanje u Bukurešt, prvo sam bila ubeđena da 2 dana neće biti dovoljna da vidimo ni pola stvari sa spiska, a na kraju se ispostavilo da smo videli sve što smo hteli za maltene 1 dan. Nikada nismo tako brzo obišli prestonicu jedne države, a ne mogu ni da se setim kada sam bila toliko razočarana nekim gradom — Skoplje stvarno jeste kičeraj, ali sav taj skopski haos je makar interesantno videti. U Bukureštu nema puno toga što bih mogla da opišem kao interesantno, a sada da me pitate šta nikako ne treba propustiti u rumunskoj prestonici, ne znam da li bih mogla da nabrojim 5 stvari — što je za ovako veliki grad baš, baš malo.

Šta videti u Bukureštu

Turu po Transilvaniji smo završili u Brašovu, od koga do Bukurešta treba jedno 3 sata kolima. Međutim, pre Bukurešta smo prvo stali u mesto Snagov koje se nalazi odmah pored istoimenog jezera, inače najvećeg prirodnog jezera u Rumuniji. Iako je jezero lepo, ono nije bilo razlog zašto smo skrenuli sa puta — na malom ostrvu u sredini jezera nalazi se manastir Snagov iz 14. veka u kome je navodno sahranjen Drakula, odnosno Vlad Cepeš.

Priča kaže da je Cepeš želeo da bude sahranjen baš u ovom manastiru, ali nažalost arheolozi nisu uspeli da potvrde da li je ovo istina ili samo legenda. Nakon što je vršeno okopavanje po manastiru, arheolozi su našli ljudske i konjske kosti, ali naravno, nisu mogli sa sigurnošću da kažu da li ove ljudske pripadaju baš Cepešu.

Ipak, lokalno stanovništvo ne haje mnogo za istraživanja ovakve vrste — oni su ubeđeni da Cepeš počiva u manastiru Snagov i svesrdno se trude da privuku turiste u svoj kraj. Da bi olakšali posetu manastiru, lokalci su podigli pešački most do ostrva, a da bi malo i zaradili na turizmu, ljudi koji se brinu o manastirskom imanju naplaćuju ulaz svakome ko želi da vidi Drakulin grob.

Tokom naše posete, obilazak manastira je bio i vremenski ograničen, ali 10 minuta je sasvim dovoljno za obilazak pošto je manastir zaista prilično mali.

Još treba spomenuti da je rumunska vlada naravno oduševljena interesovanjem turista za sve što ima veze sa Drakulom, pa su tako do skora bili planovi da se u Snagovu sagradi Drakula luna park, ali se srećom pre nekoliko godina odustalo od ove ideje.

Pošto nam za manastir nije trebalo više od pola sata i pošto smo onda u Bukurešt stigli par sati pre nego što smo mogli da se prijavimo u hotel, sledeća stanica nam je bio Hard Rock kafe koji je podignut u okviru Herastrau parka (nedavno nazvanog park kralja Mihaja).

Herastrau park se proteže oko istoimenog jezera, a u njemu se nalaze palata Elizabeta, zvanična rezidencija nekadašnje rumunske kraljevske porodice, i Nacionalni muzej sela Dimitrie Gusti u kome je prikazan seoski život u Rumuniji.

Ovaj etnografski muzej sadrži preko 270 seoskih kuća, vodenica i drugih građevina iz čitave Rumunije — ako imate viška vremena u Bukureštu, možete i da se prošetate ovim muzejom na otvorenom, ali osim ukoliko vas ova tematika jako ne zanima, možete i da preskočite.

Inače, Trijumfalna kapija je smeštena jako blizu palate Elizabete, ali pošto se nalazi u kružnom toku oko koga je non-stop neverovatna gužva u saobraćaju, mi smo je samo videli iz kola. Trijumfalna kapija je podignuta na mestu starije drvene kapije sagrađene u 19. veku, kada je Rumunija dobila nezavisnost. Ova drvena kapija je zamenjena drugom kapijom posle Prvog svetskog rata, ali pošto je druga kapija brzo propala, 1936. godine je otkrivena i treća, napravljena po ugledu na onu u Parizu.

Nakon šetnje po parku i posete etnografskom muzeju sela smo još imali vremena do prijavljivanja u hotel, tako da smo onda odlučili da odemo i u Prolećnu palatu, kuću Nikolaja i Elene Čaušesku koja je pretvorena u muzej pre par godina. Kuća je inače bila oglašena na prodaju, ali ju je država na kraju preuzela pošto nije bilo zainteresovanih kupaca. Poseta muzeju je dozvoljena samo sa vodičem, unutra se nosi zaštita na nogama, a tura traje nešto malo više od sat vremena.

Prolećna palata je naravno neverovatno raskošno zdanje u kome ima vrednih predmeta iz čitavog sveta koje su Nikolaju Čaušesku poklanjali mnogobrojni državnici prilikom diplomatskih poseta. Osim poklona neprocenjive vrednosti, u kući se nalazi nameštaj, lusteri i mozaici koje su diktator i njegova žena sami birali. Tu je i bioskop, salon za negu lepote, olimpijski bazen i ogromno dvorište u kome sada živi desetak paunova.

Ovaj muzej je jedna od onih stvari koje savetujemo da obiđete u Bukureštu, ali imajte u vidu da su vodiči koji rade u muzeju fanovi ove zlokobne porodice — umesto da čujete više o tome kako je rumunski narod živeo dok su ovo dvoje trošili basnosolvne sume novca da bi živeli kao carevi ili zašto su završili kako su završili, čućete hvalospeve o njihovoj vladavini i žalopojke o njihovom streljanju.

Iako smo stekli utisak da kod određenog dela današnjih Rumuna već neko vreme isplivavaju revizionistički stavovi koji teže da rehabilituju Nikolaja Čaušeska, ne treba nikada zaboraviti strahote i zlodela koja su obeležila višedecenijsku totalitarnu vladavinu ovog okrutnog diktatora i donele većini rumunskog naroda nezapamćene muke i nemaštinu.

Naime, Čaušesku je digao silne kredite od zapadnih investitora sa namerom da modernizuje i pretvori Rumuniju iz agrarne zemlje u industrijsku silu. Zarad ostvarenja ovog plana, proterao je i raselio ogroman deo stanovništva iz ruralnih krajeva i natrpao ih u sive, socijalističke gradske blokove kako bi opsluživali ove novoizgrađene gigantske fabrike koje su usled probijanja rokova neretko otvarane dosta kasnije nego što je planirano.

Ranih 1960-ih, Čaušesku je zabranio abortus kako bi se podigao prirodni priraštaj. Ova mera se vrlo brzo pokazala katastrofalnom pa su sirotišta ubrzo postala krcata. Kako nije bilo dovoljno hrane, lekova, odeće pa čak ni struje ili ogreva u sirotištima, uslovi za život ove dece su više bili nalik onim u gulagu. Procenjuje se da je 20,000 dece umrlo u rumunskim sirotištima od 1967. do 1989. godine.

Kako bi se otplaćivao strani dug, Čaušesku uvodi niz mera štednje 1970-ih i 1980-ih godina koje će većinu njegovih sunarodnika gurnuti na samu ivicu egzistencije. Usled nemogućnosti da se nagomilani spoljni dugovi izmire novcem, Komunistička partija je počela da izvozi ama baš sve živo iz zemlje.

Ubrzo su usledile ogromne nestašice najosnovnijih namirnica. Većina stanovništva je gladovala i živela u potpunoj bedi. Uprkos svemu ovome, Nikolaj i njegova žena Elena su kroz svoju propagandnu politiku stalno narodu prodavali priču kako Rumunija napreduje i kako teče med i mleko.

U trenutku kad u rumunskim samoposlugama ne mogu da se nabave najosnovnije potrepštine poput mesa ili krompira, kreće se sa megalomanskim projektima poput Kuće naroda (sadašnje Palate parlamenta) koji će još dodatno da isprazne preopterećenu državnu kasu tog istog naroda.

Nekih 40.000 ljudi je raseljeno da bi se porušile okolne kuće i zgrade da se raskrči prostor za ovu monolitsku građevinu u centru prestolnice. Za sve ovo vreme, porodica Čaušesku naravno živi u svili i kadifi u ogromnoj raskoši svoje rezidencije na obodu Bukurešta.

Kao da sve ovo nije bilo dovoljno, ozloglašena rumunska tajna služba Sekuritatea je godinama bespoštedno hapsila, mučila i ubila na hiljade svojih zemljaka, vrlo često bez ikakvih dokaza, sve dok na katolički Božić 1989. godine stari režim nije pao i Čaušeskovi završili ispred streljačkog voda.

Nakon posete Prolećnoj palati, konačno smo se domogli i hotela — hotel nam je bio jako blizu Starog grada, odmah kod Vojnog muzeja, pa smo zbog toga odlučili da odmah odemo u srce rumunske prestonice.

Poznat po noćnom životu, Stari grad je pretrpan kafićima, restoranima i striptiz barovima. Ali osim toga što je centar rumunskog provoda, Stari grad je i najlepši deo Bukurešta u kome ima nekoliko bitnih građevina i atrakcija.

Ovde je smešten Stari dvor (Curtea Veche), palata sagrađena u 15. veku, za vreme vladavine Vlada Cepeša koja je otkrivena i otvorena za javnost u 20. Veku. U sklopu dvorskog kompleksa se nalazi i Crkva Svetog Antonija, najstarija crkva u Bukureštu kojoj se izgled nije bitno menjao od srednjeg veka.

Nažalost, Stari dvor se renovirao tokom naše posete Bukureštu (u međuvremenu je opet otvoren za posete), tako da smo samo mogli da vidimo palatu pod skelama. U Starom gradu se nalazi i najlepša bukureštanska crkva, Stavropoleos crkva posvećena arhanđelima Mihajlu i Gavrilu. Ova pravoslavna crkva je sagrađena u 18. veku u sklopu istoimenog manastira, a danas je poznata po ogromnoj kolekciji knjiga, najpre o vizantijskoj muzici.

U Starom gradu ima još jedan zanimljiv muzeja, Muzej Mali Pariz, koji  je svakako jedna od top 5 stvari koje treba videti u glavnom gradu Rumunije. Iako mali, Muzej Mali Pariz sadrži impresivnu kolekciju nameštaja, odeće, nakita, posuđa i drugih predmeta iz zlatnog doba Bukurešta, kada je rumunska prestonica i dobila svoj nadimak.

U Starom gradu se još izdvaja pivnica Caru cu bere — ako čitate strane blogove, maltene svaki spominje ovo mesto kao nešto što ne treba propustiti. Međutim, iako pivnica stvarno interesantno izgleda iznutra, u njoj je stalno gužva, a i cene su dosta više nego u bilo kom kafiću ili restoranu u okolini. Što se nas tiče, ovo je samo još jedno izvikano turističko mesto, ali ako baš želite da posetite starinsku pivnicu, Caru cu bere će vam se dopasti.

Odmah iza ove pivnice se nalazi Muzej nacionalne istorije Rumunije, unutar nekadašnje zgrade pošte (tačnije, u Palati poštanskih usluga, šta god to bilo) — verovatno najveće i najgrandioznije zgrade pošte ikada sagrađene na svetu.

Posle kratke šetnje Bukureštom, biće vam jasno da ovakvih građevina ima bukvalno na svakom ćošku — iako lepe, ove zgrade prosto ne mogu da dođu do izražaja pošto ih jednostavno ima previše.

Pored Muzeja nacionalne istorije nalazi se Zlatari crkva, sasvim obična crkva u kojoj se čuvaju neobične relikvije, poput ruke Svetog Kiprijana, zaštitnika sveca, pazite sad, nekromansera, veštica i čarobnjaka — a veruje se da ruka ovog sveca skida kletve i vradžbine kada se dodirne.

Muzej nacionalne istorije i Zlatari crkva se nalaze u ulici Avenija pobede (Calea Victorei), najstarijoj i najpoznatijoj ulici u gradu napravljenoj krajem 17. veka (zanimljivo je da je ova ulica prva ulica osvetljena svećama u Rumuniji, 1814. godine). Međutim, mi smo prvi dan bili previše umorni da bismo nastavili šetnju ovom ulicom, tako da smo to ostavili za sutra.

Obilazak drugog dana smo počeli kod Trga Revolucije koji je ime dobio po rumunskoj revoluciji iz decembra 1989. godine, kada su Nikolaje i Elena Čaušesku izvedeni pred preki sud i streljani. Na ovom trgu se nalazi zgrada nekadašnjeg Centralnog komiteta rumunske komunističke partije, mesto odakle je Čaušesku održao dva ključna govora tokom svoje dugogodišnje vladavine.

1968. godine je ovde održao svoj najčuveniji govor, osudivši invaziju Varšavskog pakta na Čehoslovačku, što mu je donelo neverovatnu popularnost. 30 godina kasnije, u decembru 1989. godine, ovde se obratio masi od 100,000 ljudi, ali za razliku od govora iz 1968, ovaj se završio opštenarodnom pobunom i revolucijom. Na trgu se danas nalazi i Spomenik ponovnom rađanju, podignut u čast žrtvama revolucije.

I Nacionalni muzej umetnosti je smešten na Trgu revolucije, a odmah preko puta njega se nalazi Centralna biblioteka ispred koje je postavljena statua Karola I na konju — ova statua je replika originalne statue koju je napravio Ivan Meštrović i koju su komunisti uništili.

Na svega par minuta peške od Trga revolucije nalazi se Rumunski Ateneum, velelepna koncertna sala i jedan od glavnih simbola Bukurešta. Nakon kraćeg zadržavanja kod Ateneuma, uputili smo se u pravcu Parlamenta, do kog treba nekih 15, 20 minuta peške preko parkova Ćismiđiu i Izvor (iako je pohvalno što ima puno zelenila u centru Bukurešta, oba parka su pomalo neugledna i trebalo bi ih malo doterati).

Sa površinom od 365,000 kvadratnih metara, Palata parlamenta je najveća zgrada u Evropi i druga najveća zgrada na svetu. Ovo je takođe i najteža građevina na svetu (4.10 miliona tona), a pošto je njenu izgradnju naredio niko drugi no Čaušesku, ne čudi mnogo podatak ni da je najskuplja zgrada ikad napravljena (4 milijarde evra).

Palata parlamenta je prvobitno nazvana Kuća republike, ali je ubrzo postala poznata kao Kuća naroda — kako je i danas mnogi Rumuni zovu. U njoj se osim parlamenta danas nalazi nekoliko muzeja, uključujući Muzej savremene umetnosti i Muzej komunističkog totalitarizma, a takođe se unutra održavaju razne konferencije i drugi događaji.

Međutim, uprkos svemu ovome, ova monstruoznost sa preko 10,000 prostorija je manje-više neiskorišćena. Naime, smatra se da se samo 30% građevine zapravo koristi — a uprkos tome, samo za troškove struje i grejanja se godišnje potroši preko 6 miliona evra!

Sa posetom Palati parlamenta smo završili i posetu Bukureštu, provevši ostatak dana u Starom gradu. Pošto sam o Starom gradu rekla sve što sam imala, ovo takođe znači da ste stigli do kraja ovog vodiča. Za kraj bih još samo dodala da je Čaušesku tokom svoje vladavine porušio pola Bukurešta da bi sagradio svoj savršeni grad — a u tom njegovom savršenom gradu je najsavršenija zgrada trebalo da bude Palata parlamenta.

Nažalost, u svom tom Čaušeskovom ludilu, Bukurešt je od Malog Pariza postao ono što je danas — haotičan, nefunkcionalan, nezanimljiv. Tu i tamo se nađe nešto što odskače — i na trenutak možete da zamislite kako je nekada Bukurešt verovatno bio lep. Nažalost, proći će još mnogo vremena dok ne povrati staru slavu i opet ne zavredi nadimak koji trenutno ne zaslužuje.

Da li ste već bili u Bukureštu? Kakvi su vaši utisci — voleli bismo da vas čujemo u komentarima! Ako vam se sviđa naš blog, zapratite nas na Instagramu. Hvala na čitanju — do sledećeg putopisa!