Sremska Mitrovica — carski grad koji zaslužuje bolje

Kada sam prvi put pre nekoliko godina otišla u Sremsku Mitrovicu, moram da priznam da sam imala velika očekivanja. Slušajući i čitajući o slavnoj istoriji grada, jednoj od nekadašnjih četiri prestonica Rimskog carstva iz koje su potekli brojni imperatori, zamišljala sam Sremsku Mitrovicu kao jedan veliki moderan grad prepun iskopina koji na svakom ćošku svedoče o njegovoj veličini i značaju.

Malo je reći da sam, došavši u centar grada, tada bila razočarana izgledom Slavne majke gradova, kako je nekada Sirmium bio poznat. Pošto je Marko rođen u Sremskoj Mitrovici i njegovi roditelji i dalje tamo žive, od tog prvog puta sam još bezbroj puta dolazila u ovaj grad. I uprkos tome što u Sremskoj Mitrovici nećete naći baš sve ono što su neki od nas naivno mislili da će naći, u ovom vodiču ću vas sprovesti kroz nju i nadam se dati i vama jedan ili više razloga da je prvom prilikom obiđete.

Pre nego što krenemo u ovaj virtuelni obilazak nekadašnjeg Sirmiuma, htela bih i da kažem da — osim što mi je Sremska Mitrovica iz razumljivih razloga draga — sam počela i da je doživljam kao svoju i da je svaka kritika ovog grada upućena isključivo nesposobnim vlastima i drugim nadležnim institucijama koje nisu umele — i još uvek ne umeju — da iskoriste sav njegov potencijal. A da ima potencijala, bogami baš ima.

Šta videti u Sremskoj Mitrovici

Iako je Sremska Mitrovica najveći grad u Sremu, za njen obilazak vam ne treba više od pola dana, eventualno jedan ceo dan — ako ćete pritom i da svratite do Zasavice, specijalnog rezervata prirode udaljenog pola sata kolima od centra.

Pošto je Sremska Mitrovica mala (makar deo u kome ima šta da se vidi) i ravna, apsolutno sve možete da obiđete peške. Ako dolazite kolima, možete da ih ostavite na parkingu blizu autobuske i železničke stanice (gde postoji besplatan parking) ili bilo gde u centru (gde se parking naplaćuje slanjem sms-a). Ukoliko dolazite busom ili vozom, svakako ćete obilazak početi odatle.

Autobuska stanica je sasvim obična, ista kao i stotine drugih sličnih po Srbiji. S druge strane, železnička stanica je prva obnovljena građevina u zemlji nakon Drugog svetskog rata — i to su je obnovili Nemci koji su je samo par meseci pre obnove u potpunosti uništili.

Na svega par metara od železničke (i autobuske) ćete imati priliku da probate jedan od najboljih bureka ikada, u buregdžinici Kukić. I pre nego što sam ikad bila u Sremskoj Mitrovici sam čula za ovaj burek — i zaista mogu da potvrdim da je fe-no-me-na-lan. Bukvalno ne smete da odete u Sremsku Mitrovicu i da ne probate ovo čudo od bureka.

Elem, od železničke ili autobuske stanice do centra, Trga Svetog Dimitrija, treba vam 10, 15 minuta laganog hoda. Pošto smo mi hteli da fotkamo još par mesta pre toga, raznoraznim prečicama smo se uputili ka Rusinskoj crkvi i Katoličkoj porti.

S obzirom na to da mi orijentacija u prostoru nije jaka strana i da me je kroz Sremsku Mitrovicu sproveo rođeni Mitrovčanin, ovde moram da vas posavetujem da koristite mapu na telefonu ili pitate lokalce za smernice — jer ja nemam pojma kako smo zapravo došli do ove dve crkve.

Dakle, Rusinska crkva — čiji je zvanično ime Grkokatolička crkva Vaznesenja Gospodnjeg – izgrađena je na samom početku 20. veka, nakon što su se sredinom 19. veka u Sremskoj Mitrovici naselili Ukrajinci i Rusini iz Ugarske, danas Ukrajine. Kada je njihov broj dostigao nekoliko stotina, osnovana je grkokatolička parohija i par decenija kasnije je podignuta i ova simpatična crkva.

Baš blizu Rusinske crkve nalazi se i Katolička, zvanično Rimokatolička Crkva Svetog Dimitrija, posvećena svecu zaštitniku grada. Sagrađena početkom 19. veka, Katolička crkva 1984. godine postaje konkatedrala, a 1991. bazilika minor. Crkva je zaista jako lepa i toplo preporučujem da uđete unutra da biste videli sjajno oslikanu tavanicu, divne vitraže i orgulje.

Nakon ove dve crkve, uputili smo se ka Bazilici Svetog Dimitrija, antičkim ostacima bazilike izgrađene u 5. veku. Prefekt Leontije je zaslužan za izgradnju ove bazilike — a ovo spominjem jer je on zaslužan za izgradnju istoimene crkve u Solunu, na čijem mestu se danas nalazi najvažnija crkva u ovom grčkom gradu.

Jasno vam je, dakle, da je u pitanju važno arheološko nalazište koje bi u svakom gradu bilo i važna turistička atrakcija. Međutim, kada smo došli do bazilike, sačekalo nas je prilično veliko razočarenje – ulaz na lokalitet je bio zaključan (da napomenemo da smo kod bazilike bili u 11 ujutru, u subotu), nigde nije bilo nikakvih informacija ni o samoj bazilici ni o poseti arheološkom nalazištu i jedino što smo uspeli da vidimo preko prljavog stakla kojim su ostaci ograđeni su obrisi iskopina. U prevodu, da nismo znali šta se tu nalazi, ni u snovima nam ne bi palo na pamet da tu leže ostaci bazilike stare preko 1,500 godina.

Nažalost, ovo nije sve. Pitali smo ženu koja radi u obližnjoj trafici gde je ulaz u lokalitet — i sve što je znala da nam kaže jeste da se ulazi iz kafića, tj. da sa druge strane postoji kafić iz kog mogu da se vide ostaci crkve. I sve bi sad to bilo super i sjajno da taj kafić zapravo i radi. U svakom slučaju, mi smo ovaj put poljubili vrata.

S ovim se vraćam na deo o potencijalu Sremske Mitrovice. Itekako ga ima, samo oni koji su zaduženi za prezentaciju i očuvanje kulturno-istorijskog blaga Sirmiuma nisu dorasli tom zadatku.

Sledeća stanica nam je bio centar grada, Trg Svetog Dimitrija. Ovo je ujedno i najlepši deo Sremske Mitrovice, kojim dominira raskošna zgrada Gradske biblioteke, verovatno najmonumentalnije zdanje u gradu. Pored biblioteke je s jedne strane Galerija Lazar Vozarević — divna zgrada koja je u tom trenutku izgledala prilično orlonulo ali je u međuvremenu renovirana — a s druge strane počinje ulica Ćire Milekića, glavna pešačka zona sa kafićima i prodavnicama.

Nadovezan na trg, Gradski park je, osim keja, moje omiljeno mesto u Sremskoj Mitrovici. U sred ovog lepo sređenog parka se nalazi neobična fontana Kameni cvet, a na njegovom obodu ćete videti još jedno izvanredno zdanje ispred kog je podignut mali amfiteatar.

To zdanje je jedno od najvažnijih mesta u gradu, današnji Muzej Srema — ili da budem precizna, njegov istorijski deo. Ulaznica za muzej košta 300 dinara po osobi i važi i za istorijsku i arheološku postavku. Što se tiče istorijske postavke Srem kroz vekove, stvarno je odlična — ako vas iole zanima istorija ovog dela Srbije. Kao i uvek, meni je najzanimljivije bilo da vidim predmete koji su pripadali običnim ljudima i koji prikazuju kako se nekada živelo ovde, a posebno su mi se dopale razne povelje, proglasi, novinski isečci, diplome i grbovi.

Muzej pokriva period od nekog 11. veka pa sve do sredine 20. veka, a čitav jedan deo je posvećen Velikom ratu, tj. bici na Legetu. Nedaleko od Sremske Mitrovice možete i da vidite polje Leget na kom je podignut spomenik poginulima. Ako imate vremena, svakako posetite istorijski deo muzeja, neće vam trebati više od sat vremena da vidite celu postavku, a zaista ima interesantnih stvari. O arheološkom delu ću pisati malo kasnije pošto se nalazi u odvojenoj zgradi.

Ispred ulaza u muzej ćete videti iskopine, ali zaista ne znam ništa više da vam napišem o tome jer je tu sve delovalo kao neko davno napušteno gradilište obraslo u korov. Ukoliko neko od vas zna šta se tu dešava, bila bih vam neizmerno zahvalna na pomoći. Kada prođete iskopine, doći ćete do simpatičnog spomenika mangulici i pulinu podignutih u čast sremskoj svinji i vernom psu čuvaru, a preko puta se nalazi arheološki lokalitet Carska palata.

Kao što verovatno znate, Sremska Mitrovica leži na ostacima nekadašnjeg velikog Sirmiuma u kome je rođeno 9 rimskih imperatora (na nekim mestima piše 5, na nekim 6, na nekim 9, a ja sam se odlučila za 9 nakon pomoći prijatelja istoričara). Na vrhuncu slave Sirmiuma, u gradu je živelo 100,000 ljudi (mnogo više nego danas), što je tada bilo ekvivalentno Londonu.

Ako se pitate zašto nema više iskopina iz ovog vremena u Sremskoj Mitrovici, odgovor je jednostavan — Sirmium se bukvalno nalazi ispod današnjeg grada, ispod kuća (od kojih su mnoge spomenici kulture), puteva, trgova. Ispod Sremske Mitrovice se nalazi i jedini neiskopani rimski hipodrom na svetu — za koji se misli da je najveća građevina antičkog Rima izvan Italije. Da li bi ovako nešto trebalo iskopati po cenu rušenja zdanja starih 100 i više godina, procenite sami. Ovo je svakako delikatno pitanje na koje ne umem da odgovorim i kojim treba da se bave arheolozi i drugi stručnjaci. Da li bih ja volela da u našoj zemlji može da se vidi veličanstven rimski hipodrom iz 4. veka? Naravno! Nažalost, jedno su želje, drugo mogućnosti.

Bilo kako bilo, ono što u Sremskoj Mitrovici možete da vidite je divna, divna Carska palata, koja je pronađena 1957. godine prilikom početnih radova na izgradnji stambene zgrade i koja se zapravo nalazi odmah kod hipodroma. Deo palate koji danas možete da vidite je samo jedan deo imperijalnog kompleksa, stambeni deo u kome je car živeo i u kome su očuvani ostaci raskošnih mozaika i fresaka, kao i kompleksan sistem podnog grejanja. Čitav lokalitet je natkriven radi zaštite i očuvanja iskopina, a centar za posetioce se sastoji iz galerije i staze kojom možete da šetate oko ostataka palate. Takođe bih htela da napomenem i da je gospođa na blagajni/info pultu jako ljubazna i da je jako strpljivo odgovarala na sva moja pitanja. Ovo je i jedino mesto u gradu gde sam videla magnete i druge suvenire.

Nakon obilaska Carske palate, u kojoj smo inače bili sami, krenuli smo dalje, preko ulice Ćire Milekića i Trga Svetog Stefana na kome se nalazi Velika crkva ili Pravoslavna Crkva Svetog Dimitrija, najveći i najvažniji pravoslavni hram u gradu podignut krajem 18. veka. A preko puta crkve, u nekada lepoj, a danas oronuloj zgradi, smešten je drugi deo Muzeja Srema, tačnije njegov arheološki deo.

O arheološkoj postavci iskreno ne znam šta da kažem. Da je impresivna, u to nema sumnje. Da ne mogu da verujem u kakvom stanju je muzej koji čuva neprocenjiva blaga antičkog sveta, ne mogu.

Kada smo ušli u lapidarijum muzeja, malo je reći da sam bila šokirana. Prvo, kolekcija je izvanredna — osim mnogobrojnih spomenika i sarkofaga, ovde se čuva i Sunčani sat na kome su predstavljeni Atlas, Herkul i Ifikl, neverovatan primerak koji će oduševiti bilo kog ljubitelja antičkog sveta. U ovom delu muzeja se nalaze i ostaci jedne antičke vile. Na spratu muzeja je kolekcija svakako manje impozantna, ali vredi popeti se gore zbog male prirodnjačke zbirke.

A sad druga strana medalje. Neviđena je bruka u kakvoj zgradi i na kakav način su izloženi ovakvi eksponati. Pročitala sam na netu da je renoviran krovni i podrumski deo zgrade, što je pohvalno, ali je više nego tragično što unutrašnjost i lapidarijum nisu sređeni. Da li je ovo zaista najbolje što naša država može? Da li je makar nekog ko odlučuje o kulturi ove zemlje sramota?

Dragi čitaoci, ja vam od srca preporučujem da odete u ovaj muzej i podržite njegov rad i ljude koji se bore za kulturu u ovoj zemlji. Ako dovoljno nas podigne glas za naša kulturna blaga, možda se jednog dana nešto i promeni. Za početak bi makar bilo lepo da Muzej Srema dobije dom kakav zaslužuje.

Na svega par minuta od Muzeja Srema i Trga Svetog Stefana nalazi se Žitni trg sa iskopinama iz rimskog perioda. Ako ste u Sremskoj Mitrovici bili pre par godina, velika je verovatnoća da sada nećete prepoznati izgled ovog trga. Naime, trg je nedavno renoviran i to tako što su behaton i tribine prekrile deo iskopina. Da stvari budu još gore, korišćen je i malter — jer eto, što da ne.

Sad već pomalo tužni, uputili smo se ka Maloj crkvi ili Pravoslavnoj Crkvi Svetog Stefana, najstarijoj crkvi u gradu iz koje su dopirali horski glasovi. Malo smo sedeli kod crkve, a onda prešli ulicu da prošetamo kejom i ufotkamo i Most Svetog Irineja, viseći pešački most koji povezuje Sremsku i Mačvansku Mitrovicu. Ovaj deo grada je stvarno prelep i ukoliko imate snage, pređite most i odmorite malo na splavu preko puta.

Pošto mi stalno idemo na taj splav, ovaj put smo produžili kejom i ispešačili sve do Spomen groblja, mesta gde su Nemci i ustaše mučili i pobili nekoliko hiljada ljudi za vreme Drugog svetskog rata. Ovde je pogubljen i poznati slikar Sava Šumanović. U parku se nalazi više humki posvećenih žrtavama, a na vrhu svake je postavljen bronzani spomenik koji predstavlja plamenove. U parku ćete videti i kamene ploče na kojima je uklesan tekst Dobrice Ćosića:

Ovde su Nemci i ustaše od 1941. do 1944. godine ubili 7,950 ljudi i žena. Ovde su izmučene ljude i žene po kiši i snegu gole i bose bajonetima terali da sami sebi iskopaju raku. Ovde su ranjene krečom polivali i žive zakopavali. Ovde su mučenici u smrti čekali spas. Ovde su nad rakama pred bajonetima i mitraljezima pevajući ginuli ljudi. Bili su patrioti, komunisti, borci. Bili su ljudi. Bili su i jesu sloboda, bratstvo naroda i naše dostojanstvo.

Zasavica

Za kraj, ostalo je još da vas sprovedem kroz Zasavicu, specijalni rezervat prirode koji se nalazi na nekih 20 kilometara od Sremske Mitrovice. Rezervat nije veliki, tačnije deo za obilazak nije veliki, tako da možete da stignete i da obiđete Sremsku Mitrovicu i onda završite izlet u Zasavici.

Zasavica je napušteno korito Save i kasnije Drine, močvarno područje sa poplavljenim livadama i šumama kroz koji teče istoimena rečica i u kome žive na stotine ptica, životinja i riba. Ako ništa drugo, onda samo zbog bogatstva životinjskog sveta itekako vredi provesti par sati u Zasavici — prilikom naše posete rezervatu, videli smo mangulie, magarce, konje, labudove, rode i mnoge druge ptice.

Ono što mi se posebno dopalo u Zasavici je što su skoro sve životinje slobodne — izvan centra za posetioce se nalazi velika livada na kojoj konji, magarci i mangulice trčkaraju i rade sve ono što konji, magarci i mangulice inače rade.

Ono što mi se nije dopalo je što su neke životinje zatvorene u boksevima, očigledno da bi ih posetioci izbliza videli. E sad, nije me mrzelo pa sam pitala ljubaznog čoveka na blagajni zašto su ove životinje u boksevima i da li ih ikad puštaju napolje — i saznala sam da su tu odvojene majke sa mladima dok mladunčad malo ne ojača i da su životinje onda na rotaciji. Takođe sam saznala da je jarac, jedina životinja na lancu, prilično nestašan i da napada druge životinje, što jer mu se dopadaju, što jer bi da se bije.

Ako mora da postoji kompromis, pretpostavljam da je ovo prihvatljivo, mada bih zaista volela da vidim i ove životinje slobodne (nemam pojma šta bi sa tim besnim jarcem radili, doduše) — jednostavno mislim da nema potrebe da ih mi ljudi gledamo zatočene kad možemo da ih vidimo slobodne svega par metara iza.

U rezervatu osim životinja ima i dosta klupa na kojima možete da odmorite, mislim da ima i restoran mada nije radio kada smo mi bili — i džinovski drveni vidikovac na čiji vrh možete da se popnete i vidite čitav rezervat.

Ovom prilikom bih još spomenula i da u Zasavici ima dabrova — koje naravno nismo videli. Dabrova u Srbiji nije bilo sve do 2005. godine, kada je Prirodnjački muzej iz Minhena poklonio upravo Zasavici čak 16 porodica koje su se jako brzo prilagodile svom novom domu.

Ponavljam, ako ikako možete, svratite i u Zasavicu, sigurno vam neće biti dosadno, pogotovo ako imate klince. Cena ulaznice je 500 dinara i odmah kod ulaza u rezervat se nalazi parking.

Stigli ste do kraja ovog podužeg vodiča za Sremsku Mitrovicu! Htela bih još jednom da naglasim da kritike u ovom tekstu nikako nisu usmerene ka samom gradu — u kome ima puno toga da se vidi, o kome ima neverovatno mnogo da se nauči i u kome su ljudi više nego topli, srdačni i prijateljski nastrojeni.

Nažalost, Sremska Mitrovica, kao i mnogi drugi gradovi u Srbiji, ne dobija dovoljno ni pažnje ni sredstava da dostigne svoj pun potencijal. Mislim da je vreme da se to promeni i da se gradu vrati stara slava — a samim tim i da se ustoliči na mapi naše zemlje kao nezaobilazna stanica svakog domaćeg i stranog turiste prilikom obilaska Srbije. Volela bih da čujem vaše mišljenje o Sremskoj Mitrovici — i naravno, ako imate pitanja, kritike ili sugestije, slobodno ostavite komentar. Pratite nas i na Instagramu i tako podržite rad našeg bloga. Hvala na čitanju!